Dve decenije nakon završetka rata na Kosovu, kosovsko društvo nije bilo svesno zločina seksualnog nasilja i preživelih, ili bolje rečeno, znali su, ali nisu progovorili da kažu da u ovom trenutku nismo kao Bosna, gde se dešavalo sistematsko silovanje.

Znali su, ali su želeli da se odvoje od sećanja, rana, bola. Zato su Ana Di Lelio i Garentina Kraja napisale „Najjaču kariku“, istoriju preživelih seksualnog nasilja tokom etničkog čišćenja. U ovoj knjizi ćete pronaći samo 20 priča, od onih 20 hiljada žena silovanih 1998–1999. godine.

Istraživačica Di Lelio je, između ostalih, jedna od osnivačica inicijative Usna istorija Kosova, metode kojom je napisana i ova knjiga.

Ceo intervju prof. Di Lelio sa novinarkom Elsom Demo u emisiji „Artes“, na RTŠ

Elsa Demo: Ana Di Lelio, hvala vam što ste večeras sa nama. S obzirom na osetljivost teme kojom se bavimo, želela sam da znam kakav je vaš pristup slušanju i razumevanju priča ovih žena, a zatim i pripremi knjige o njima?

Ana Di Lelio: Da, izabrali smo usmenu istoriju, ako je to pitanje, jer usmena istorija, koja se zasniva na intervjuima o životima ljudi, o njihovim čitavim životima, nije samo intervju o tome šta im se dogodilo tokom rata. Bilo je neophodno ispričati priču ovih žena, jer neko ko je mučen na užasan način, a silovanje je oblik mučenja, ima život pre i posle silovanja. Nismo želeli da svedemo ove žene na ono što im se dogodilo tokom rata, što je bilo tako traumatično. Takođe, usmena istorija je posebno pogodna za ovu svrhu, jer tera pojedince da govore, govori nam, daje nam jedinstvene priče, koje su istovremeno i priče jednog društva. Dakle, usmena istorija je zapravo presek pojedinačnih priča i širih istorijskih događaja.

Uvek možemo da razgovaramo o ratu uopšte i o tome šta se dešava u ratu, koliko je ljudi silovano, koliko je ubijeno, koliko je kuća uništeno. Ali znajući i slušajući kroz šta su obični ljudi prošli, zaista ćete razumeti pune razmere rata, koliko je strašan i tragičan, posebno rat etničkog čišćenja kakav je bio na Kosovu, rat protiv naroda.

Zašto ste odlučili da priču počnete u martu 1989. godine?

Zato što je rat na Kosovu, svi znamo, počeo 1998. godine, zar ne, ali je postojao čitav period, najmanje 10 godina, kada je na Kosovu bilo na snazi vanredno stanje, što je omogućavalo policiji i svim represivnim institucijama srpskog režima da deluju potpuno nekažnjeno. I životi ovih žena, kao i svih Kosovara, postajali su sve opasniji od 1989. godine. Nakon neuspeha štrajka rudara u Trepči, nakon što je uvedeno vanredno stanje, nakon što su policija i vojska okupirale Kosovo, svi Albanci su otpušteni, sve škole i bolnice su zatvorene. Bilo je teško i opasno za sve da idu u školu, da idu u bolnicu, da budu u vojsci. Došlo je do masovne emigracije. Čitava generacija mladića napustila je Kosovo 1990-ih.

Vi i Garentina pišete o novom obliku mržnje u ovom periodu. O čemu pričate?

O „ratu protiv žena“, što zapravo nije naša rečenica. Pripada Sevdije Ahmeti, divnoj ženi, koja je sada mrtva.

Postoji njen dnevnik, objavljen je.

Da, imamo dnevnik, imamo delo, svedočanstvo o tome šta je učinila za ljudska prava, za prava žena, a posebno za prava ljudi koji su silovani tokom rata. 1989. godine, kada su srpski tenkovi prešli granični prelaz Merdare i ušli na Kosovo, ona je rekla: „To će biti rat protiv žena“. Ona je razumela, neke žene su razumele, Sevdija, Vjosa Dobruna, mnoge su razumele šta se dešava.

Napisali smo knjigu na engleskom. Vi znate život albanskih žena ili albanski svet sela, siromašno stanovništvo u planinama, tradicionalističko društvo tih godina, ali svet to ne zna, ili svet koji govori engleski jezik to ne zna. Dakle, zaista smo morali da damo kontekst života ovih žena.

Zajedničkih porodica…

Da, zajedničke porodice, znate šta su.

Čak ste i u engleskom izdanju koristili albanski termin, recimo termin „rrethi“.

Da, zato što je to nešto posebno što nam je pomoglo da razumemo društveni krug porodice, prijatelja, krug komšija, šire porodice, rođaka. Oni čine ugled osobe, ne samo žene, već ličnosti, a za ženu to ima poseban značaj. Dakle, morali smo da imamo osetljivost te male grupe koja određuje vrednost osobe, a u ovom slučaju, žene.

Deset godina posle devedesetih, strah je bio normalan, ovako žene svedoče da je „strah bio normalan osećaj za nas“.

Ljudi van Kosova, a možda čak i ovde, ne razumeju u potpunosti kroz šta je Kosovo prošlo 1990-ih. Postoje neki aktivisti, mi tesno sarađujemo sa aktivistkinjama i advokatima za ženska prava, govorim o Ikbale Rugovoj, Nazlije Bala, Feride Rušiti, Lindi Sada, Kadire Tahiraj, divnoj ženi. Mislim, one su nas povezale sa preživelima i pomogle su nam da razumemo šta se dešavalo 1990-ih, da su čak i 1990-ih žene silovane na Kosovu, odnosno pre rata. Tokom provera oružja u selima, muškarci su razdvajani, a žene su mogle biti silovane. Postoje neki naši svedoci, jedna posebno, ona se udaje veoma rano, jer je otac imao samo ćerke i morao je nekako da ih zaštiti. Nije mogla da ih pošalje u školu jer bi mogle biti napadnute na ulici, i odmah se udala da bi neko drugi mogao da se brine o njima. Bila je to stalna opasnost jer na Kosovu nije bilo nekažnjivosti.

Drenica je bila prva meta.

Drenica je bila prva meta, a odmah nakon toga Dukađini. Drenica je verovatno područje Kosova koje je najviše stradalo. Većina naših svedoka je iz Drenice, jer je rat počeo u Drenici, sa Jašarima i malim jezgrom boraca OVK. Napali su srpsku policiju i vojsku, i tamo je počeo nasilni kontranapad, koji je zapravo bio rat protiv civila. Znate, sećam se, bio sam na Kosovu prvi put leta 1999. godine, bio sam tamo zbog Ujedinjenih nacija, išli smo u neka sela. Bila je jedna devojka koja nam je recitovala pesmu i rekla je: „Kada sam napustila dom 1997…“, a ja sam rekao, čekajte malo, 1997? Rat je počeo 1998. Ali ne, u Drenici je počeo ranije, čak i ranije.

Pazili ste da ne otkrijete pravi identitet žena. Imena Špresa i Ganimet nisu njihova prava imena.

To su prava imena, ali to nisu imena žena koje svedoče. To je bila Garentinina briljantna ideja. Postavila je pitanje „kako da zovemo ove žene koje ne možemo da predstavimo njihovim pravim imenima“ i razmišljala je da pronađe imena koja su bila popularna na Kosovu nekoliko generacija, imena tipična za žene koje su rođene istih godina kao i naši svedoci. Jer na Kosovu postoji ta vrsta talasa imenovanja dece prema vremenu.

Pre nego što razgovaramo o njihovim pričama, kada ste prvi put čuli za seksualno nasilje tokom rata na Kosovu?

Odmah.

Naravno, postojala je Bosna i Hercegovina pre ovoga, i svet, da li je nekako bio spreman ili svet nikada nije spreman za ovo?

Ne, nikada. To se dešava stalno. Dešava se u Ukrajini, dešava se na Bliskom istoku, dešava se svuda gde je rat. Još uvek se dešava u Sudanu.

Dakle, kada ste prvi put čuli za to?

Prvi put je bilo tokom rata. Radila sam za Ujedinjene nacije u izbegličkim kampovima u Kukešu. Bilo je puno novinara, ja sam bila portparolka, pa sam razgovarala sa onima koji su pratili priče o seksualnom nasilju. Znali smo da se to dogodilo, ali smo mislili da su to izolovani zločini, jer niko zapravo nije pričao o tome. Dakle, svi su znali da se to dešava, ali nismo znali stvarne razmere zločina. Bilo je priča, sprovedene su istrage u kampovima, i postojala je brojka, oko 20.000 žena, ali nismo znali tačno koliko i kako.

Godinama kasnije, kada sam radila na studiji o tranzicionoj pravdi, na Kosovu je bila u toku komisija za istinu. Kritikovala sam ovu komisiju za istinu jer sam shvatila da, od svih grupa žrtava, preživele silovanja nisu želele da učestvuju u ovom procesu. Zašto, pitala sam i intervjuisala dve od njih. U stvari, prvo sam intervjuisala njihove advokate, koji su mi objasnili koliko je situacija ozbiljna, kako su ove dve žene bile traumatizovane i nisu želele da se uključe u procese pomirenja.

Kadire Tahiraj iz Drenica, izvanredna žena, zaista mi je pomogla da razumem šta se dogodilo. Što sam više tragala i dublje zalazila, a i Garentina, to smo više razumeli obim onoga što se dogodilo. Sada znamo još bolje zbog zakona koji obezbeđuje penzije preživelima. Imamo 2.000 sertifikovanih slučajeva koji dobijaju penziju kao žrtve rata. Oni prolaze kroz proces prijave i zato ih je tako malo. To je zaista zanimljiv proces, neki ljudi idu pred ovu komisiju, ne samo zbog novca, već zato što žele da ih neko drugi spolja prizna, da ih priznaju ljudi poput mene, istraživači, advokati koji su ljubazni. Žele da budu javno identifikovani. I muškarci to rade, jer među njima ima i onih koji su silovani tokom rata ili su seksualno zlostavljani. Jedna od njih, prvi put pre dve nedelje, pojavila se na televiziji na Kosovu, Ramadan Nišori. Bio je bez sumnje izvanredan. Jednostavno je rekao: „Ovo se desilo meni, ne želim vaše sažaljenje, želim vaše poštovanje, jer sam svih ovih godina živeo sa ovom traumom, sa ovim zločinom.“ Tako smo počeli da shvatamo da zaista postoji više slučajeva. Sada postoje organizacije koje rade sa žrtvama silovanja koje broje stotine, pa čak i hiljade žrtava.

Sećate li se prvog intervjua, kako ste ga vodili, pripremajući trenutak da imate pravu priču, pravu priču?

Moj prvi intervju je bio preko Zuma i znate, ne kažem ovo da bih dala kompliment, ali Albanke, posebno ove žene sa Kosova, deluju mi tako saosećajno i ljubavno. Stvarite direktan odnos sa njima. Ne znam ni kako da to objasnim, jer je šokantno i dolazi iz stomaka, iz stomaka.

Zato što ste Italijanka, Mediteranka ste, da li postoji nešto slično među nama?

Postoji nešto slično, iako smo veoma različite. Predstavljam se kao istraživač iz Sjedinjenih Država, odlučnija sam, obrazovanija, ali u ovim intervjuima to jeste i nije bitno, jer je u pitanju direktan odnos. Moram reći da je većinu intervjua vodila Garentina, i možda sada govorim o njoj, ali njoj je bilo mnogo teže. Imam distancu, žena sam, razumem, ali Tina je bila na Kosovu tokom rata. Tina je Albanka i rekla je: „Moglo je i meni da se desi“. Tako da je za nju bilo izuzetno bolno, mnogo više nego za mene, moram reći.

Treba reći i da su svi ovi intervjui obavljeni sa psihologom. Dakle, nismo bile samo mi i žene. Bio je prisutan i psiholog, jer su ovo teški intervjui. Plašite se da ćete ih traumatizovati. Koliko god da ste ljubazni, ne znate koliko možete da ih pritisnete pitanjima. Zato je bilo važno imati psihologa tamo, koji bi ih smirio ako bi se osećale izgubljeno. Plakale bi tokom intervjua, ponekad nisu mogle da dišu, trebala im je čaša vode, trebao im je neko koga poznaju i kome veruju. Verovale su nam i to je zaista bila jedna od najneverovatnijih stvari, jer kada nekome veruju, mogu da razgovaraju.

Zapravo, koliko ih je, 20?

20. Četiri od njih je intervjuisala Kadire Tahiraj. Ona je drugačija vrsta ispitivača, jer ih veoma dobro poznaje. Takođe zna odgovore i uspeva da dobije više detalja o njihovim životima.

Na primer, jedna od njih, Edona, kaže: „Imale su brade i nosile su crvene trake. Na kraju su nam palili cigarete na grudima“.

Ova vrsta seksualnog nasilja je, zapravo, nažalost, tipično nasilje rata, silovanja, posebno kada se dešava etničko čišćenje. Oni izazivaju opekotine, posekotine, tragove. U drugoj grupi intervjua koje smo sproveli, a ne za ovu knjigu, postoje žene koje su obeležene krstom, posečene nožem na čelu ili obrazu. Obeležavale su ih jer su želele da stigmu, tragove, nose do kraja života. To je okrutno i nasilno.

Druga, Aferdita, svedoči: „Od tog dana nisam mogla da imam više dece.“ U međuvremenu, dobila je dete, koliko se sećam. Hajde da razgovaramo o posledicama, šta se desilo posle tog čina nasilja.

Posledice, zdravstvene posledice su zaista ozbiljne. Postoje fizičke posledice koje mogu biti povezane sa reproduktivnim aktivnostima, postoje posledice vezane za depresiju, ali mogu razviti rak, visok krvni pritisak, anksioznost, to je psihofizičko. Dakle, postoje zaista ozbiljne zdravstvene posledice. Nije samo sama trauma: tuga, noćna mora, događaj koji se vraća, neočekivani plač. Jedna žena kaže: „Uvek idem sama na sahrane, ne idem na venčanja, jer ako plačeš na venčanjima, ljudi pitaju: šta ti se desilo? Ali na sahranama svi plaču, tako da je to normalno.“ Jedna žena se plašila da ima sidu. Nije imala sidu, nije imala nijednu drugu veneričnu bolest, ali sve se to dešava zbog nasilja.

Ganimeti je silovana nedelju dana zaredom…

Nekoliko dana.

Ona kaže da je, nakon seksualnog nasilja, prvi savet koji je dobila od rođaka bio da ćuti.

Ćutali su, ćutali su iz više razloga. Prvo, kada im se to desilo, bili su šokirani. Onda ne mogu da pričaju jer kada dođu kući, kuća je spaljena. Jedna žena je imala 17 ubijenih ljudi u svojoj porodici i ona kaže: Ko sam ja da pričam o tome šta mi se desilo? Majka kaže Ganimeti: „Ne pričaj! Ne pričaj!“. To je oblik zaštite, zaštite žene, porodice, časti porodice. Dakle, počinju da ćute i onda se stvara kavez.

Da, „kavez“ je prava reč.

Zato što ne govore, ne daju objašnjenja i kažu da mogu da to prođu kao neokaljano, netaknuto. Plaše se da će se otkriti strašna stvar koja im se dogodila. Najbolnija stvar koju smo otkrili jeste da su među ljudima koji ih najviše stigmatizuju žene, više nego muškarci. Mogu da pronađu ljubaznost kod svog tasta, ali ne i kod svoje svekrve, ne kod svoje snaje, ne kod svojih rođaka. Ovo je bilo posebno bolno, bolno i za njih.

Negde, u Edoninoj priči, neko dolazi i kaže: „Obuci se, devojko! Nije ništa. To je samo rat. Ništa se nije desilo!“

To su žene koje su silovane tokom Drugog svetskog rata. Postoji drugačija tišina o njima. Ali znate, čujemo ih kako govore da su ovde bili Bugari, ponovo Srbi, Nemci, Italijani. Dakle, znali su šta će se desiti, a onda Ganimeti pita: Zašto nam nisu rekli? Zašto nismo znali? Zašto to nije zapisano u istorijskim knjigama? Zašto nismo znali ovo? Zato što su već čuli za Bosnu.

Dakle, knjiga počinje rečima Sevdije Ahmetija da će ovo biti rat protiv žena, a završava se rečima: Zašto nismo znali? Zašto nam nisu rekli?

„Da sam znala, otišla bih u planine sa muškarcima. Ili bih uzela oružje. Ne bih ostala ovde da me siluju.“

Važno je ono što pišete: „One poput Ganimeda bile su sposobne samo za unutrašnji dijalog, za monolog, poput likova Pet Barker, žena koje su Grci pretvorili u seksualne robinje tokom Trojanskog rata.“

To je veličanstvena knjiga, Barkerova, trilogija. Prvi deo, koji je najbolji, zove se „Ćutanje žena“. Briseida je bila Trojanka, Ahilova robinja, koju je kidnapovao Agamemnon. Ona ne govori, jer robovi ne mogu da govore, a svi je siluju. Ona priča samo sama sa sobom. Znamo da se ove žene stalno pitaju: Zašto mi se ovo dogodilo? Šta sam uradila? Zašto sam izašla tog dana? Zašto sam nosila tu stvar?, pitanja koja žene postavljaju, koja društvo postavlja, jer imamo osećaj osuđivanja: nešto što vam se dogodilo, zaslužili ste. Ali to nije slučaj.

Među ženama koje smo intervjuisali, jedna je imala 13 godina. Izašla je da traži hranu za svog jednogodišnjeg brata, izašla je da kupi mleko, sa idejom da je dete i da je neće dirati. Međutim, kidnapovali su je. Nije ništa uradila. Nije nosila provokativnu haljinu. To je zato što ljudi uvek govore ženama da su nekako krive za ono što im se dogodilo. Pa, to nije slučaj.

Pozivate se na Ervinga Gofmana rečima: Žrtve uvek obrađuju informacije da bi odlučile da li će reći, i ako da, kome, kada, kako, gde.

To je potpuno tačno. Ljudi ne razumeju šta je seksualno nasilje. Seksualno nasilje nad muškarcima je takođe široko rasprostranjeno i ovo nasilje treba prepoznati u širem smislu. Na primer, u jednom selu, svi muškarci su bili primorani da plešu goli pred ženama, pred celim selom. A onda su ih odveli, nestali, možda ih ubili. Ovo je seksualno nasilje, ponižavanje, javno ponižavanje, otkrivanje intimnih delova tela pred drugima jeste i Međunarodni krivični sud ga je prepoznao kao seksualno nasilje. Ljudi ne razmišljaju mnogo o tome, ali seksualno nasilje je veoma rasprostranjeno. To je način da se ljudi ponize i da se ponize kolektivno: to ste vi Albanci, silovatelji, vaše žene su mašine za razmnožavanje, one samo rađaju, zaslužujete ono što vam radimo. Prezir je nešto što žene ne zaboravljaju. Mogu zaboraviti i druge stvari. Onesvestile su se kada su napadnute, izgubile su svest, ali pamte reči…

Moram da se setim prve žene koja je javno progovorila, Vasfije Krasnići-Gudman. Imala je 16 godina kada je silovana, i Šihrete Tahiri-Sulejmani. Ove dve žene su progovorile. Nijedna od njih ne živi na Kosovu. Vasfija se vraća na Kosovo. Porodica ju je veoma podržala. Njen brat je najbolji zagovornik preživelih. Dakle, porodica je veoma važna i društvo mora da razume šta to znači za pojedince i za samo društvo. Društvu je teško da to prihvati, jer se, u stvari, to desilo njemu, kao društvu.

Ove žene imaju izuzetnu snagu, zbog čega smo knjigu nazvali „Najjača karika“, najjača karika u ljudskom lancu. Postoji izreka Prima Levija, preživelog Holokausta: Svako od nas ima veliku unutrašnju snagu, koju prepoznajemo tek kada smo stavljeni na iskušenje. I ove žene su stavljene na iskušenje. Ne želim da pričam o otpornosti, ta reč mi ništa ne znači. To je jednostavno snaga. One su jake. Preživljavanje nakon onoga što im se dogodilo je manifestacija njihove unutrašnje snage… Jedna od stvari koju najčešće govore je: Šta ću da uradim, šta ću da uradim, što ne shvatam kao neznanje šta da radim. One znaju šta da rade, jednostavno nemaju alternativu. Uvek pronađu način da se odupru.

Prihvataju svoju sudbinu…

Mnoge od njih pokušavaju samoubistvo i uvek prežive. Ne želim da se šalim na ovu temu, ali je pomalo smešno, u smislu da na Kosovu nemate privatnost kod kuće. Uvek je neko u sobi. Dakle, ne možete čak ni da se ubijete, jer neko uđe i zaustavi vas… Oni ne vide budućnost za sebe. Žive u ovoj večnoj sadašnjosti gde se bore da prežive. Ali su ponosni na svoju decu. Oni koji imaju decu, mnogi od njih imaju decu, ponosni su na uspeh svoje dece. Ponosni su na vezu koju imaju sa svojim ćerkama koje ih razumeju i brinu o njima. To su najpozitivnije priče.

U knjizi postoji još jedna priča, o ženi koja se suočila sa Miloševićem u Hagu.

Teuta. Postoje dva svedoka. Teuta je divna. Druga svedoči o svojoj sestri, koja je bila jedna od osam žena koje su silovane i ubijene u Ćirezu i bačene u bunar. Veoma tužna priča. Da, Teuta mu se suočila i pokazuje izuzetnu hrabrost kada on pokušava da porekne šta im se dogodilo. Ona pokušava da kaže da su vojnici zaista štitili civile od OVK i NATO-a. I uvek kaže, ne, ne, niste to radili. Vi ste nas pratili. I pronašla je hrabrost. Ponovo mislim na Prima Levina. U nama postoji izuzetna snaga, koju razumete samo kada se suočite sa određenom situacijom, a Teuta tome svedoči.

Šta možete reći o ulozi umetnosti u prepoznavanju ovih priča? Na primer, 2015. godine, Alketa Mripa je stvorila instalaciju sa haljinama.

„Mislim na tebe“.

Možda je u isto vreme reditelj Isa Ćosja takođe napravio…

„Tri prozora i vešanje“.

Lendita Zećiraj je napravila „Aginu kuću“… Da li postoji uloga umetnosti u podizanju svesti o ovoj temi?

Veoma je važno i filmovi su imali ovu važnu težinu. Želim da pomenem „Zgjoin“, iako se ne bavi seksualnim nasiljem, bavi se krugom, žene se u početku protive onome što Farija radi.

Mislim da je „Misleći na tebe“ imao veći uticaj jer je to bila jednomesečna kampanja za prikupljanje haljina i ljudi, kojih je bilo na hiljade, morali su da urade neki čin, da doniraju haljinu. 5.000 haljina je napravljeno tamo na fudbalskom terenu. To nije bio samo način da se pokaže učešće. Radila sam na organizaciji ovog događaja, na podršci Alketi i na medijskoj kampanji. Dakle, svaki dan na radiju, televiziji, raspravljalo se o pitanju seksualnog nasilja. To se prvi put dogodilo za 17 godina. Kada je predsednica, Ahtifete Jahjaga, dodelila prvu haljinu, što je emitovano na televiziji, tada je kampanja počela. Ovo je imalo veoma važnu simboličku vrednost, jer je pitanje konačno izašlo na videlo.

Napisali ste i objavili „Bitka na Kosovu, 1389. – Albanski ep“ koju je objavio „Tauris“ 2006. godine, „Duga zima 1945. – Tivari“, koju je objavio „Toronto Universiti Pres“ pre dve godine…

„Jugoslavija se srušila u Trepči“, takođe objavljeno na italijanskom jeziku. Tu je i „Slučaj Kosova. Prelazak na nezavisnost“, moja prva knjiga.

Pišem samo o Kosovu, to je jedino što znam (smeh). Kosovo je za mene dom. Moje poreklo je iz Abruca, tamo sam rođen. Nalazi se između planina, sa druge strane Jadrana i imamo mnogo toga zajedničkog u načinu na koji živimo. Kosovo sam smatrao novim domom i zbog rata, činilo mi se da je Kosovo test za mene. Uvek sam se pitao: šta bih uradio da se to meni desi; šta bih uradio da me otpuste sa posla; Ako ne bih mogla da idem u školu, u bolnicu ili ako bi me napadnuli, šta bih uradila? Šta bih uradila ako bi mi uskratili moj nacionalni identitet, moj jezik, mogućnost da govorim svojim jezikom. Dakle, to je bio snažan test. Kosovo me je intelektualno zainteresovalo kao istraživača, kao ljudsko biće i kao prijatelja, imam mnogo prijatelja koji me vole i ja volim njih. Dakle, Kosovo mi je dalo više nego što sam ja njemu dala.

Hvala vama i Garentini!

Hvala vam što ste mi pružili priliku da govorim o ovoj knjizi!